amethyst

jos jedna prica..

Na jednom dalekom usamljenom ostrvu usred okeana ziveli su lepo i u slozi Ljubav, Bogatstvo, Tuga, Sujeta i Znanje. Ziveli su mirno na tom ostrvu daleko od svih svetskih briga i dogadjanja. Ali nakon mnogo vekova primetili su da njihovo ostrvo polako pa sve brze i izvesnije nestaje. Vrlo brzo shvatili su da ostrvo ubrzano tone. Uznemireni, oni spakuju svoje stvari i krenu polako da napustaju svoje lepo, carobno, ali tonuce ostrvo, koje im je vekovima pruzalo srecu. Jedino Ljubav, postojana po prirodi, resi da ostane. Jedino je ona verovala i nadala se da je sve to privremeno i da ce doci bolji dani kada ce sve biti lepo i veselo kao nekada. Medjutim vremenom i Ljubav shvati da nema nade i da mora i ona da napusti svoj dom. Spakuje lepo ono malo stvari i puno uspomena sa sobom, ali ... sad vise nema nacina da sa ostrva ode. Svi camci, brodovi i splavovi vec otplovili, a za pravljenje novih vise vremena nema. Pocne ona da doziva upomoc.
Nekako u to vreme put tuda nanese Bogatstvo. Ljubav se obraduje srecnoj slucajnosti i zamoli Bogatstvo:
- Primi me, molim te na svoju jahtu. Ostrvo tone. Udavicu se.
Bogatstvo je pogleda ispod oka pa kaze:
- Izvini, ali moj camac je pun zlata i dragog kamenja. Nema mesta jos i za tebe, Ljubavi. Ako i ti budes usla bojim se potonucemo.
I ode... Ljubav vec pocinje da hvata panika. Ostrvo je sve manje. Voda je sve blize. U panici, ljubav i dalje doziva u pomoc. Uto, tuda na svom splavu naidje Tuga. Ljubav se obraduje starom prijatelju:
- Tugo, molim te, spasi me. Potonucu zajedno sa ovim nasim ostrvcetom. Bila bi steta da svet ostane bez ljubavi.
- Zao mi je, Ljubavi, odgovori tuga. - Toliko sam tuzna da ne mogu da te povedem sa sobom. Zelim da budem sama.
I ostavi Ljubav daleko iza sebe. Na ostrvu Ljubav vec hvata ocaj. Ne vidi nacina da se spase iz nezgodne situacije u kojoj se nasla i to zato sto je verovala u bolje sutra. Medjutim, tracak nade, ili je mozda u pitanju vera jos uvek, je nagoni da i dalje doziva u pomoc. Njena dozivanja privuku paznju Sujete koja je tuda slucajno prolazila.
- Povedi me sa sobom - zamoli Ljubav Sujetu - pogresila sam sto sam verovala. Sada sam ostala zaglavljena ovde. Ti si mi jedina nada.
Sujeta na to odgovori:
- Ne dolazi u obzir! Vidi kakva si prljava i mokra, hoces da mi pokvasis camac?! Sama si kriva! Sad snosi posledice. Lepo sam ti govorila da odes dok se jos moglo..
..i jos uvredjena ode i ostavi Ljubav sa njenom tuznom sudbinom. Izgubivsi i poslednju nadu, Ljubav se predala sudbini. Sela je na jedini nepotopljeni kamen sto je ostao od njihovog, nekad velikog i divnog, ostrva i cekala da i on nestane ispod vode i sa sobom odnese i nju. U to, niotkuda, pojavi se neki stranac u camcu. Stranac pridje sasvim blizu i pruzi ruku Ljubavi. Ona udje u camac i on je preveze na susedno ostrvo. Tu je Ljubav izasla iz camca, zahvalila se i posla dalje. Tek par metara dalje shvatila je da ona ne zna ko ju je, zapravo, spasio. Okrenula se i dotrcala natrag do obale, ali camac sa strancem vec se izgubio na horizontu. Tad je Ljubav, tek, primetila Znanje kako sedi na obali. Prisla je i upitala:
- Reci mi, Znanje, ko je stranac koji me je spasao sigurne smrti?
Znanje je pogleda, nasmesi se pa joj rece:
- Kako, zar ti ne znas? To je bilo Vreme.
- Vreme? - zbunjeno upita Ljubav.
- Da, Vreme - odgovori Znanje. - Jer, jedino je Vreme sposobno da spozna koliko je Ljubav velika