amethyst

Arkaim - drevna opservatorija

Published on 10/26,2011

Arkaim je otkriven u leto 1987. godine, a teritorija spomenika je već 1991. godine proglašena zabranom (sa statusom filijale Iljmenskog nacionalnog parka). Kako god okreneš – jučerašnja senzacija. Međutim, zanimanje za njega ne jenjava, već se štaviše bezuslovno širi: tragom arheologa, istoričara i etnografa krenuli su ekstrasensi, proroci, hodočasnici, članovi raznih verskih sekti, ljudi koji žude za isceljenjem i prosvetljenjem – rečju, svi oni koji žele da lično vide To Mesto…

Već su se pojavili članci – strogo naučni i naučnopopularni, snimljen je film (istina, to su učinili Francuzi); sa referatima o Arkaimu nastupaju naučnici na ozbiljnim i uglednim konferencijama. Najzad je izašla i prva knjiga (Arkaim. Istraživanja. Traganja. Otkrića. – Čeljabinsk, 1995); oni koji su prvi otkrili, prvi istraživali, rečju, najupućeniji stručnjaci su ispričali, obraćajući se ne samo kolegama-naučnicima, već i najširoj publici («Naučnopopularna serija» – piše na naslovnoj strani) sve ono što su i sami do tog trenutka uspeli da verodostojno saznaju o južnouralskom arheološkom čudu. Na žalost, tiraž je uvredljivo mali: zamislite samo kako će se brzo rasprodati 5.000 primeraka, kad Arkaim svakog leta prima po 3-4.000 posetilaca. Koliko ih je tamo već boravilo, koliko njih tek smišlja maršutu!

Pa i neka je tiraž mali, ali je šteta koliko malo su naučnici uspeli da saopšte čitaocima. Ipak ne bih da im bilo šta prebacim: iznenadan proboj kroz nezamislive slojeve vekova u nepoznati i neočekivano složeno ustrojeni svet podstiče novinare na senzacionalizam, ali ozbiljne istraživače primorava na oprezno iznošenje sudova. A međutim, javno mnenje je već raspaljeno: ta zapravo smo svi mi postali svedoci najređeg čuda! I to ne u nekakvoj tamo egzotičnoj Mikroneziji, ne usred biblijskog kamenja Bliskog Istoka, ne u tropskim šumama Južne Amerike, već je bukvalno kod kuće, pred nosom, u Čeljabinskoj oblasti otkrivena «Zemlja gradova» – ostatak jedne od najstarijih civilizacija čovečanstva: originalne građevine koje ne liče ni na šta uobičajeno, moćne zidine, složene odbrambene konstrukcije, topioničke peći, zanatske radionice, jasan sistem komunikacija… Sada se već priznaje: tu je praotadžbina drevnih Arijevaca koju su naučnici tako dugo tražili na opširnoj teritoriji od podunavskih stepa do Irtiša; tu je na razmeđu III – II milenijuma pre n.e. došlo do podele Arijevaca na dve grane – indoiransku i iransku, što su lingvisti već odavno ustanovili… A poneki među naučnicima toliko uzdržanim u pretpostavkama već ta mesta proglašavaju otadžbinom Zaratustre, stvaraoca svetih himni «Aveste», podjednako legendarnog kao Buda ili Muhamed. Kako vam to zvuči: Zaratustra je žitelj Urala, naš zemljak?!

Ali ako zauzdamo uobrazilju i smirimo osećanja, čak i tada južnouralsko otkriće arheologa graniči sa čudom. Ta to je jedno od onih otkrića koja naučnike primoravaju na preispitivanje desetlećima – ako ne i vekovima – uspostavljanog sistema pogleda na opširnu i svetonazorno važnu oblast istraživanja. Pojava Arkaima navela je istoričare da promene predstavu o bronzanom dobu na teritoriji Uralsko-Kazahstanskih stepa. Sada već ispada da to nije bio zapećak sveta koji tek ulazi u epohu civilizacije: visoki stupanj razvoja metalurgije obezbeđivao je tom regionu veoma istaknuto mesto u kulturnom prostoru koji se proteže od Sredozemlja sve do sadašnjeg Kazahstana i Srednje Azije. I pojedini istovrsni metalni predmeti čudesne izrade, pronalaženi čas negde na obali Egejskog mora, čas na Južnom Uralu, kao svedočanstva opsežnosti prostora obuhvaćenog kulturnim vezama, kako se ispostavlja, skitali su se karavanskim putevima «odavde tamo», a ne «odande ovamo» kako se oduvek smatralo… Očito je izlišno dokazivati važnost ispravne predstave o usmerenosti takvih tokova ne samo za zadovoljavanje lokalpatriotskih ambicija. Do sličnih otkrića dolazi uistinu retko – možda jednom u stoleću.

Vredi pretpostaviti da takva otkrića nisu slučajna, da samo vreme radi za njih – kao da iščekivanje u ljudima narasta do određenog roka. Kako inače objasniti samu činjenicu pojave i spasavanja Arkaima? Ta, on se vrlo dobro vidi na snimcima iz aviona načinjenim znatno pre godine otkrića. Potom je izrečena pretpostavka da je poglede stručnjaka izgleda skretala sama odlična očuvanost drevnog spomenika: reklo bi se da tako jasni geometrijski oblici moraju biti sasvim savremenog porekla. Kakvog? U našoj zemlji gde je štošta strogo poverljivo nekako nije bilo uobičajeno postavljati slična škakljiva pitanja.

Kao čudo izgleda i spasavanje Arkaima – sličan slučaj teško da je igde zabeležen tokom čitave sovjetske istorije. Ta, spomenik je bio osuđen na smrt – tako su o njemu saopštavala javna glasila. Našao se u zoni budućeg akumulacionog jezera. Štaviše, u trenutku kada su ga arheolozi otkrili, u najvišim kabinetima su već bili potpisani odgovarajući crteži i nalozi – već su punom parom izvođeni građevinski radovi, već je bilo potrošeno mnogo novca. Već je bio podignut potporni nasip; preostalo je samo da se naspe kratak spojni deo – i prolećni povodanj ne bi ostavio ni traga od Arkaima. Radilo se o mesecima, ako ne i o nedeljama, i izgledalo je da nema te snage na svetu koja je u stanju da zakoči glomazan zamajac «planske privrede».

Čudo je ipak bilo rukotvoreno. Mnogi se još sećaju kako su u zaštitu «uralske Troje» (ispostavilo se da je takvo poređenje pre laskavo za Troju) ustali naučnici, novinari, mnogi stvaraoci. Borba za spasavanje Arkaima vremenski se poklopila sa krstaškim ratom protiv činovničko-birokratske samovolje sovjetskog sistema kome je duša već bila u nosu, što je i pomoglo. Evo kakva su pisma tada stizala u redakciju lista «Nauka Urala» gde je u to doba bio sverdlovski štab kampanje spasavanja spomenika: «Uralsko odeljenje Akademije nauka mora odlučno postaviti pitanje, čak do napuštanja Akademije nauka u slučaju da se Arkaim ne zaštiti»; «Dokle će više činovnici odlučivati šta narodu treba a šta ne. Ministarstvu vodoprivrede Arkaim nije potreban. Potreban je nama»; «Ako spasavanje Arkaima ne uspe, ideja socijalizma će se za mene konačno srušiti». Ideja se ipak srušila, ali je Arkaim opstao…

Ipak, budimo pravični: u spomenutom zborniku «Arkaim. Istraživanja. Traganja. Otkrića» prikupljeni su prilično bogati podaci – i o samom spomeniku kakav se otkrio arheolozima posle otkopavanja vekovnih slojeva zemlje, i o predmetima materijalne kulture prikupljenim tokom iskopavanja, i o okolnim drevnim gradinama (a takvih je mnogo u Arkaimskoj dolini – protoiranskoj «Zemlji gradova»), i o fizičko-geografskim uslovima zone zabrana, i o posebnosti tamošnjeg bilja (uzgred, i to je predmet dostojan čuđenja), pa čak i o istoriji i svakodnevnom životu okolnih kozaka. Međutim, što se pažljivije udubljuješ u tekstove članaka sakupljenih u tom zborniku, tim više kao da osećaš dah još neotkrivenih tajni, tim više shvataš da se nekakav oreol mistike koji okružuje drevnu gradinu u južnouralskoj stepi ne može objasniti samo oskudnošću podataka procurelih kroz hiljadugodišnje slojeve.

Evo šta, na primer, o Arkaimu piše doktor geografskih nauka I.V. Ivanov: «To je grad-tvrđava, grad-radionica livaca gde se proizvodila bronza, to je grad-hram i opservatorija, gde su verovatno izvođena za to doba složena astronomska posmatranja. Ovo poslednje zahteva još ubedljivije dokaze i utemeljenje».

U vezi opservatorije (zvezdare) – to nije spekulativna pretpostavka. Astroarheolog Konstantin Konstantinovič Bistruškin je tokom dve sezone (1990. i 1991. godine) vršio istraživanja na Arkaimu, koja su se delimično uklopila u opšti plan arheoloških radova – omogućavajući preciziranje nekih pojedinosti terenske dokumentacije o iskopavanjima, a delimično su sledila usmerenje njegovih sopstvenih naučnih interesovanja.

Prve rezultate posmatranja i merenja uopštio je i referisao na vrlo uglednim skupovima stručnjaka: na astronomskom seminaru u Pulkovskoj opservatoriji, u lenjingradskoj filijali Instituta istorije prirodnih nauka i tehnike, u Institutu teoretske astronomije, u Astronomsko-Geodetskom društvu, kao i u Institutu «P.K. Šternberg» u Moskvi i Sverdlovskoj opservatoriji. Astronomi su u svim slučajevima rezultate rada K.K. Bistruškina primili sa velikim zanimanjem i vrlo pozitivno ocenili.

A kakvi su glavni rezultati? Pre nego što pređem na to, navešću reči naučnika kome s pravom pripada čast prvog pronalazača spomenika – arheologa Genadija Borisoviča Zdanoviča: «… Arkaim zamišljam kao izuzetno ubedljiv primer sinkretizma u dalekoj prošlosti, jedinstva i neraščlanjenosti najrazličitijih načela. To je istovremeno i tvrđava, i hram, i zanatski centar, i stambeno naselje». E pa, K.K. Bistruškin tu ocenu ne osporava, već joj dodaje prilično važnu pojedinost: Arkaim je po njemu osim svega ostalog još i priohorizontna opservatorija vrhunske tačnosti, najsloženija od svih za koje čovečanstvo zna. U tom pogledu je uporediv sa Stounhendžom – čuvenom megalitičkom građevinom na Solsberijskoj ravnici u južnoj Engleskoj, u kome je još sredinom XVIII veka naslućena drevna zvezdara; istina, ta slutnja je sasvim ubedljivo argumentovana i široko prihvaćena tek dvesta godina kasnije. Samo što se pokazalo da je Arkaim složeniji od Stounhendža… I još jedna pojedinost: starost Arkaima arheolozi procenjuju na 3.800-3.600 godina; K.K. Bistruškin je na osnovu sopstvene metodike povećava za još čitavih hiljadu godina.

Spomenik izuzetno visoke kulture kome je 4.800 godina. Četiri hiljade osamsto godina…

Na osnovu materijala sopstvenih istraživanja K.K. Bistruškin je napisao iscrpnu monografiju – tema to zaslužuje – međutim, ona još nije ugledala svetlo dana. Zamolili smo Konstantina Konstantinoviča da nam o svom neverovatnom otkriću ispriča na stranicama «Urala» – njegov članak se navodi niže. Međutim, imajući u vidu da literatura o Arkaimu – pogotovo ona popularna, dostupna nestručnjacima – još nije bogata tako da mnogi čitaoci, čak i ako su načuli za jedinstveni spomenik, imaju sasvim maglovitu predstavu o njegovoj konstrukciji, kao i to da je specijalna metodika, koju je naučnik u svojim istraživanjima koristio, vrlo daleka od vidokruga naših uobičajenih predstava – odlučili smo da uz saglasnost autora objavljivanje propratimo makar najnužnijim pojašnjenjima. Ali ona neće biti izdvojena ispod teksta, pošto bi kao takva, neminovno katkad poduža, remetila celovitost poimanja, već će biti ugrađena u siže.

Konstrukcije

U iskopinama Arkaima nisu pronađene dragocenosti, remek-dela drevne umetnosti, neznana pismenost, atomski reaktor ili svemirski brod. Samo krhotine keramičkog posuđa, kosti domaćih i divljih životinja, izretka kameno oruđe i sasvim retko – bronzano. No, čak i tih običnih stvari na Arkaimu ima vrlo malo. Kolekcija «artefakata» je toliko oskudna i bezizražajna da se od nje ne može sačiniti čak ni pristojna muzejska zbirka.

Sada, osam godina posle otkrića, sasvim je jasno da je glavnu vrednost uznemirenih ruševina predstavljala, a po svemu sudeći tako će i ostati, KONSTRUKCIJA građevine.

Istraživanje nacrta konstrukcije otkrilo je u njoj složenu i tačnu geometriju.

Na Arkaimu je meren takozvani reljef kopna – ono što se može smatrati za temelj čitave građevine. Uostalom, temelja u strogom smislu reči tu uopšte nema: konstrukcija se držala na nosećim stubovima i pravougaonim kosturima od balvana. Međutim, i takva građevinska tehnologija pretpostavlja «nulti ciklus», to jest iskopavanje građevinske jame za prostorije i oblikovanje ivica nasipa kao osnove za buduće zidove. Te su ivice i merene: upravo one čine obrise nacrta građevine i predstavljaju najprimetniji i najizrazitiji rezultat iskopavanja. Temelji zidova su po pravilu spojeni s nizovima nosećih stubova – u iskopini su predstavljeni jamama od stubova. Da bismo zamislili iskop u celini, tim ivicama nasipa treba dodati jame i bunare u središnjem delu prostorija koje su tu nekada davno postojale, i opkope oko većih delova građevine. I to je zapravo sve. Ostale elemente ogromne konstrukcije maltene sasvim je uništio prvo požar, potom voda, vetrovi, samo vreme…

Naravno da reljef kopna daje samo neznatnu predstavu o konstrukciji u celini. Građevina se razvijala u visinu, imala je neprekidne zidove i strop, galerije, kolovoze, nadzidani sprat i visoke drvene kule. Rekonstrukcija njenih pojedinosti već je započeta, i mislim da će njeni rezultati biti zanimljivi i upečatljivi…

Arheolozi zapravo već danas imaju prilično potpunu predstavu o tome kako je naselje u dolini Arkaim izgledalo u doba svog procvata, i rezultati su uistinu upečatljivi. Pre svega treba istaći da ta ogromna građevina nije predstavljala konglomerat nepovezanih objekata, već celovitu konstrukciju ukupne površine oko 20.000 kvadratnih metara. Naseobina izgleda ovako: dva jedan u drugi upisana kruga moćnih odbrambenih zidina (spoljni sa opkopom dubine 1,5-2,5 metara), dve kružne ulice nastambi iznutra priljubljenih uz te zidine, a u geometrijskom središtu krugova – trg u obliku nešto spljoštenog kruga prečnika 25-27 metara, pomno izravnan, utaban, pa čak možda i ojačan nekakvim cementirajućim malterom. Prečnik spoljnih zidina iznosi oko 150 metara, a debljina u temelju – 4-5 metara. Podignute su u vidu kleti od brvana nabijenih zemljom kojoj je dodat kreč, spolja obložene nepečenim blokovima, od samog dna pa do gornje ivice – sve zajedno 5-6 metara. Unutrašnjim zidom je izgleda bila ograđena branič-kula – prečnika oko 85 metara. Debljina tog zida je bila manja – 3-4 metra, a visina najverovatnije veća od spoljnog. Bio je strogo okomit i spolja – preko obloženih brvana – premazan glinom.

Krugovi nastambi su bili podeljeni na sektore radijalnim zidovima – odozgo gledano poput paoka točka. Ti su zidovi bili zajednički za svake dve susedne prostorije. Uz spoljni zid je bilo, kako su geofizička istraživanja ustanovila, 35 nastambi, a uz unutrašnji 25, ali je zasad iskopano njih 29: 17 u spoljnom krugu i 12 u unutrašnjem.

Dodajte svemu tome prilično složen i promišljen unutrašnji plan nastambi i kružnih ulica, dovitljivu klopku za uništavanje nezvanih gostiju na rasklopu spoljnih odbrambenih zidina i druge fortifikacione građevine, racionalan sistem kišne kanalizacije; čak su i boje materijala koje su drevni Arkaimljani koristili za oblaganje imale funkcionalan i estetski značaj.

Sada – čak i na osnovu ovako šturo iznetog nacrta – možete i sami prosuditi koliko se sređeno i razumno nekada davno odvijao organizovani život velike ljudske zajednice unutar tih zidina.

Ipak, očita složenost socijalne organizacije ljudi koji su pre više hiljada godina za sebe izgradili takvo čudo inženjersko-građevinske veštine – ni izdaleka nije sve što se otkriva oku stručnjaka koji danas posmatra obrise drevnog protograda: sama geometrija izgradnje skriva u sebi zagonetke. Zašto krug? Da li je to vezano za simvoličnost svojstvenu razmišljanju starih naroda? Ako jeste, o čemu onda ta simvolika govori, kome je i zašto upućeno u njoj sadržano saopštenje? Evo kakve je, između ostalog, asocijacije izazvao plan Arkaima u njegovim pronalazačima G.B. Zdanoviču i I.M. Batanjinoj (citiram čeljabinski zbornik): «Takav plan je blizak načelu Mandale – jednog od osnovnih sakralnih simvola budističke filosofije. Sama reč «mandala» se prevodi kao «krug», «disk», «kružan». U «Rgvedi» gde prvi put na nju nailazimo, ta reč ima mnoštvo značenja: «točak», «prsten», «zemlja», «prostor», «društvo», «skup»…

Univerzalno je tumačenje Mandale kao modela Vaseljene, «karte svemira», a pritom se Vaseljena modelira i prikazuje pomoću kruga, kvadrata ili njihovog spoja. Arkaim i njegove nastambe, gde zid jedne kuće predstavlja zid druge, verovatno odražava «krug vremena», u kome je svaka jedinica određena prethodnom i određuje narednu».

Dalje se formuliše šire uopštavanje koje čitalac može prihvatiti kao metodološko načelo, kao ključ za glavnu zagonetku Arkaima: «Ono što u «Zemlji gradova» zaprepašćuje nije bogatstvo materijalne kulture – zaprepašćuje njena začuđujuća duhovnost. To je poseban svet u kome je duhovnošću prožeto sve – od arhitekture naseobine i grobova pa sve do kamenih skulptura»…

Eto u kom ključu se odvija istraživanje K.K. Bistruškina.

Ali, upravo reljef kopna pokazuje izrazitu, tačnu i složenu geometriju. Nema nikakve sumnje u to da ovde imamo posla s rezultatima prethodnog projektovanja, koje su građevinari preneli u prirodu. Nema ni govora o tome da je Arkaim građen u nekoliko etapa, po potrebi, kada se uz već gotov deo dograđuju nove četvrti. Ne, građen je odjednom, i jasno je da su projektnim radovima prethodila pomna projektna istraživanja u oblasti inženjerske hidrogeologije i svojstava zemljišta. Neosporno je da su unapred podrobno izračunati obimi zemljanih radova i potrebne drvne građe (hiljade balvana četinarskog i listopadnog drveća!).

Arkaim nije prosto složena građevina, nego čak istančano složena. Međutim, njegova namena i funkcije uopšte nisu očiti. I tek pošto se u njegovom planu otkrije jasna geometrija, javlja se nada u mogućnost da se bukvalno izračuna zamisao graditelja. Pravac potrage naznačuje neočekivano tačna podudarnost pojedinih važnih elemenata geometrije i razmera Arkaima s odgovarajućim parametrima Stounhendža. U svim arheološkim publikacijama o Arkaimu navodi se prečnik kružnog zida branič-kule Arkaima – 85 metara. Ali, to je unekoliko zaokruženo. Ako se pak on izmeri s tačnošću potrebnom za astronomska posmatranja, ispada ne idealno pravilan prsten poluprečnika 40 i 43,2 metra. Međutim, poluprečnik kruga «Obrijevih jamica» u Stounhendžu takođe iznosi 43,2 metra. Oba spomenika se nalaze praktično na istoj geografskoj širini, oba su u sredini doline u obliku pehara, s reljefnim obzorjem. I to ni izdaleka nije sve: što se podrobnije oba spomenika porede, tim se više u njima otkriva istovetnih pojedinosti.

Poređenje Stounhendža s Arkaimom može vam se učiniti neočekivanim: ipak ih deli čitava Evropa, 4 hiljade kilometara – poprilično rastojanje čak i za sadašnja prevozna sredstva. I pozamašno vremensko razdoblje: ako se složimo sa tradicionalnim predstavama, onda ih deli čitavih hiljadu godina.

Što se geografije tiče, nemoćni smo, ali je hronologija – drugo pitanje. Na kraju krajeva, njena tačnost umnogome zavisi od metode istraživanja.

Uzrast

U čuvenoj knjizi Dž. Hokinsa i Dž. Vajta «Odgonetanje tajne Stounhendža» (London, 1966.; Moskva, 1973. i 1984.) naveden je uzrast «prve faze» spomenika – Stounhendža-I, kako kažu istraživači: 4 hiljade godina (tačnije, njegov nastanak se smešta u XIX vek pre n.e. plus-minus 100 godina). Ali, to nije jedino mišljenje.

Uz korišćenje klasičnih metoda arheologije – na osnovu analogija – Stounhendž ispada unekoliko mlađi, o čemu govore i sami autori navedene knjige: «Na nekim od sarsenskih kamenova Atkinson je otkrio ukupno nešto preko trideset crteža bronzanih sekira i jedan crtež, izgleda, bodeža u koricama one vrste koja se koristila u Mikeni upravo u razdoblju ustanovljenom prethodnom ocenom – u doba 1.600-1.500 g. pre n.e.» Ispada da sada ima negde oko 3.500-3.600 godina?

Razjasnimo za najznatiželjnije čitaoce da je Ričard Atkinson glavni poznavalac Stounhendža među engleskim arheolozima; dugo se i uporno odupirao pokušajima da se za objašnjenje zagonetki spomenika primene metode astronomije, ali je na kraju krajeva postao vatreni entuzijasta astroarheologije. A sarsenski kamenovi su megaliti koji u vidu kružne «ograde od kolja» uokviruju središnje objekte Stounhendža.

Uzgred, istom metodom je određivan i uzrast Sintašte – «po nađenim predmetima u vidu diska mikenskog tipa, bakarnih šiljaka kopalja sa zazorom među krajevima držača drške, kamenih vršaka strela, bradavičastih perli od paste i drugih stvari», kako saopštavaju autori monografije o Sinašti, koji su taj posao i obavili (V.F. Gening, G.B. Zdanovič i V.V. Gening). Istom metodom – i s istim rezultatom: XVII – XV v. pre n.e. A uzrast Arkaima se tom tradicionalnom metodom procenjuje na 37-38 vekova.

I ponovo je potrebno pojašnjenje: Sinašta je naziv spomenika smeštenog na obali istoimene rečice ne mnogo udaljene od Arkaima. Međutim, on se kao prvo znatno lošije sačuvao od Arkaima; kao drugo, u dovoljnoj meri je primetno odskakao od sistema u to doba poznatih arheoloških spomenika Južnog Urala, i njegovo značenje je bilo nejasno. Otkriće Arkaima je nekako poslužilo kao podstrek za objedinjavanje nepovezanih i čak zagonetnih činjenica u izvestan ubedljiv niz, te je u naučnu sredinu ušao pojam sintaštinsko-arkaimske kulture. Arheološka otkrića iz Sintašte sada se koriste kao etalon za izdvajanje te kulture, a njenim žarištem se smatra «Zemlja gradova».

Primena metoda radioaktivne analize učinila je Stounhendž «starijim» za hiljadu godina. Sada se «Obrijeve jamice» koje spadaju u etapu «Stounhendž-I» (iste one čiji poluprečnik kruga iznosi 42,3 metra) datiraju XXVIII vekom pre n.e.

U Arkaimu i s njim povezanim spomenicima radiougljenička analiza je rađena najpanje triput, uz uzimanje desetina uzoraka. U većini slučajeva ispada da je Arkaim vršnjak Stounhendža, ili čak stariji od njega.

Najzad, postoji još jedna metoda koja je dobila ime po svom pronalazaču – engleskom astronomu Džozefu Normanu Lokjeru; međutim, ona se može primeniti samo za određivanje uzrasta drevne opservatorije.

Lokjerova ideja je u suštini prosta. Proučavanjem konstrukcije opservatorije odgovara se na pitanje: na posmatranje kog glavnog astronomskog događaja je bila usmerena. Usled cikličnog kretanja planeta i svetila u Vaseljeni, to usmerenje se tokom proteklih vekova pomerilo, ali ga danas više nije teško odrediti pomoću savremenih uređaja za posmatranje. Izmerivši ugao između ranijeg (zabeleženog u večnom materijalu) i sadašnjeg usmerenja, stručnjak će bez većeg napora izračunati vremensko razdoblje koje ih deli. I to je zapravo sve. Teškoća se sastojala samo u tome da se poveruje: pred nama je uistinu opservatorija (a ne nekakva odbrambena građevina ili kapište). Ali, upravo je u to bilo teško poverovati: kao prvo, podrobna astronomska znanja se nikako nisu uklapala u predstavu o «primitivnoj» prvobitnoj zajednici; kao drugo, nije bilo jasno (istinu govoreći, ni sada nije jasno) zašto su starom narodu bila potrebna toliko savršena znanja o kretanju nebeskih svetila. Ni Lokjeru nisu verovali: solidan časopis «Antiquity» je još 1966. godine objavio članak «Mesečeve fantazije na temu Stounhendža» uperen protiv astroarheoloških tumačenja spomenika i to, kao što se već iz samog naslova vidi, dosledno snishodljivo-podrugljivo napisan. Međutim, sa prikupljanjem sve većeg broja činjenica, postajalo je sve teže ne obraćati na njih pažnju…

Na razmeđu prošlog i ovog veka Lokjer je prvi put u astroarheologiji iskoristio svoju metodu za datiranje niza spomenika, uključujući i Stounhendž. Njegov rezultat je naizgled potvrdio mišljenje arheologa koji su koristili tradicionalne metode: spomenik je navodno nastao pre oko 3.600 godina. Ali, kasnije se ispostavilo da je pogrešio u određivanju azimuta osnovnog pravca Stounhendža za 20 minuta, što je spomenik smesta učinilo «starijim» za preko hiljadu godina.

Pretpostavivši da je Arkaim takođe drevna zvezdara i primenivši Lokjerovu metodu, ustanovili smo da je južnouralski spomenik istog uzrasta kao i Stounhendž.

Istodobnost dvaju spomenika znači mnogo toga. Između ostalog i to da mikenske analogije imaju sasvim drugo usmerenje nego što se uobičajeno smatra: predmeti civilizovane svakodnevne upotrebe nisu migrirali iz «kulturne» Grčke u «divlji» Sibir, već upravo obrnuto. To znači i to da u konstrukciji obeju građevina treba tražiti zajedničku osnovu, a ne odmahivati rukom na podudarnosti, smatrajući ih slučajnim.

Tu, svakako, ima jedna poteškoća: kameni monoliti Stounhendža prošli su kroz hiljade godina praktično bez gubitaka (istina, jedan od žustrih «restauratora» je, rukovodeći se razlozima ukusa, ipak tu i tamo «poravnao» kameni niz, varvarski izobličivši njegovu astronomski najstrože proverenu geometriju), dok su drveni elementi konstrukcije južnouralskog protograda praktično sasvim izgubljeni. Oni čak nisu istruleli – nestali su u požaru koji je tu besneo preko skoro pet hiljada godina.

Požar kojim je završena «živa» istorija Arkaima spada među one zagonetke tog spomenika koje najviše bude radoznalost. U tome ne bi bilo ništa posebno da je to jedna od onih elementarnih katastrofa koje čak i dan-danas neretko za tren oka unište čitava naselja, zatekavši žitelje – kao i u svakoj nesreći – nespremne, pokopavši pod zadimljenim ugarcima desetlećima sakupljane prnje, domaće životinje pa čak i same plamenom zarobljene domaćine. Kod arkaimskog požara je neobično to što on po svemu sudeći nije bio neočekivan za žitelje naseobine; sasvim je verovatno da su ga oni i zapalili. Jer, samo time se može objasniti činjenica da u drevnom zgarištu nema nikakvih stvari potrebnih u svakodnevnom životu; tek onako – krhotine, parčići. A o ljudskim ostacima nema ni govora – svi su otišli živi, odnevši sve što je vredno sa sobom. Zašto? Jednu od mogućih verzija iznosi profesor I.V. Ivanov u čeljabinskom zborniku: pre 3.500 godina je navodno došlo do gigantske eksplozije vulkana Santorin (u današnjoj Grčkoj) što je izazvalo ekološku katastrofu. Na znatnoj teritoriji planete zavladali su vremenski uslovi poput onoga što se prognozira u slučaju «nuklearne zime». Izgleda da je to bilo praćeno izvesnim prirodnim anomalijama koje su žitelji Arkaima smatrali znamenjem, što ih je primoralo da napuste grad, spalivši ga. Šta ćemo – takva verzija je dobra kad već nema boljih. Međutim, da bi se smatrala dovoljno ubedljivom potrebno je, kao prvo, tačno ustanoviti da je Arkaim pre 3,5 hiljade godina još uvek postojao (arheoastronomska istraživanja K.K. Bistuškina daju osnov za sumnju u to); kao drugo, treba znati nešto manje-više verodostojno o verovanjima drevnih Arkaimaca. Ipak ostaje nepobitna činjenica: izgrađen odjednom, po jedinstvenoj zamisli, protograd Arkaim je za tren oka prestao da postoji, napušten od svih žitelja koji su ga verovatno i spalili.

Ali, ni požar, ni vreme nisu mogli da na Arkaimu unište «reljef kopna», ostala je nepromenjena i linija obzorja, udaljena od spomenika od 1,5 kilometra na zapadu do 5 na istoku. A na liniji obzorja smo otkrili najmanje 38 objekata koji se po tradicionalnoj arheološkoj klasifikaciji imenuju «antropogeni objekat nejasne namene», dok je stručnjaku za arheogeodeziju sasvim očito da su to viziri koje su koristili drevni posmatrači svetila.

Sumirajući sve te činjenice možemo izvući nepogrešiv zaključak: pred nama je drevna prihorizontna opservatorija. Međutim, teško da je taj pojam poznat širokom krugu čitalaca i zahteva pojašnjenje.

Prihorizontna opservatorija

Reč «opservatorija» je naravno svima poznata: tako se naziva naučna ustanova smeštena u zgradi posebne konstrukcije i opremljena specijalnim instrumentima za sistematska posmatranja – astronomska, meteorološka, magnetna i seizmička.

Stari svet je poznavao opservatorije posebne vrste – takve se danas ne grade. One se zovu dnevne astronomske, ili prihoizontne, opservatorije Sunca i punog Meseca. One nisu bile opremljene složenim uređajima kojih tada jednostavno nije ni bilo, ali su na njima ipak vršena vrlo tačna posmatranja; visoka tačnost bila je svojstvena takvim građevinama.

Pa kako su to bile ustrojene? Pokušaću da ukratko razjasnim «fiziku procesa».

Obzorje je jedino mesto na nebu gde se Sunce može posmatrati golim okom. Štaviše, na Sunce se kod obzorja može gledati i kroz objektiv teodolita bez filtera. U godinama aktivnog Sunca upravo se kod obzorja mogu dobro videti pege na Suncu, prebrojati, posmatrati njihovo kretanje po disku i videti ugao nagiba ose svetila koje se obrće. I sve se to može posmatrati čak i golim okom.

Obzorje je posebno mesto u čovekovom vidnom polju: pogled uperen u njega trpi izobličenje linearne perspektive. Predmeti bliski obzorju ili na samom obzorju čine nam se veći: Mesec i Sunce blizu obzorja izgledaju veći nego na višim tačkama nebeskog svoda; a ti optički efekti uopšte nisu uslovljeni stanjem atmosfere (ti efekti postoje, ali se ispoljavaju sasvim drugačije – na primer, spljoštavanjem i podrhtavanjem donjeg dela svetila), već psiho-fiziološkim razlozima. Jednostavno rečeno, posebnim ustrojstvom ljudskog mozga. Još je Aristotel znao za to. I ta se istina vrlo dobro potvrđuje instrumentalnim merenjima. Crtež obzorja će se jako razlikovati od fotografije: crtež je reljefniji, na njemu je više pojedinosti. To svojstvo ljudskog opažanja diktira posebne uslove arheoastronomskih posmatranja: ne treba raditi sa fotografijom ili, recimo, video-snimkom, već obavezno «u prirodi» – na istom mestu i onako kako su radile drevne kolege.

Procedura izlaska (i zalaska) Sunca na našim širinama traje oko 4,5 minuta i na mirnom, ravnom obzorju zauzima oko jednog lučnog stepena. Važni momenti posmatranja su pojavljivanje prvog zraka, to jest gornje tačke sunčevog diska, i potpuno odvajanje diska od obzorja. Nije jednostavno rešiti koju su od te dve tačke drevni astronomi odabrali. Teoretski nije jednostavno, a praktično je za onoga ko je pokušao da se time bavi nesumnjivo bolje odabrati donji kraj. (I tim pre je tako u slučaju posmatranja mesečevog diska.)

Ako se izlasci i zalasci Sunca posmatraju strogo s jednog te istog mesta, zapažajući donji kraj diska (nazovimo «događajem» sam trenutak odvajanja diska od obzorja ili njegovog dodirivanja), onda je lako otkriti da se svakog jutra i svake večeri događaj zbiva na raznim tačkama obzorja. Tokom godine se tačka događaja kreće obzorjem prvo na jednu, a potom na suprotnu stranu, međutim, u granicama istog sektora. Ako posmatranja započnemo u proleće, od marta, videćemo da Sunce izlazi maltene tačno na istoku, ali se iz dana u dan tačka događaja sve više pomera ulevo, to jest na sever, i to prilično brzo: svakog jutra skoro za prečnik diska. Da bismo se uverili u to, možemo na obzorju postaviti kočiće koji obeležavaju mesto događaja.

Tačka događaja će se čitavog proleća kretati prema severu, ali će se dnevno kretanje postepeno smanjivati i pred početak kalendarskog leta, u junu, iznosiće jedva primetnu veličinu od jednog lučnog minuta. Dnevno kretanje događaja će se u vreme oko 22. juna skratiti na pola lučnog minuta, posle čega će započeti kretanje događaja u obrnutom smeru. Taj trenutak se naziva letnja Sunčeva prekretnica (suncostoj); ta se reč i dan-danas koristi, a u svakodnevni jezik je ušla iz prakse prihorizontne astronomije.

Kretanje tačke događaja prema jugu traje čitavo leto, i njeno dnevno kretanje do septembra ponovo narasta do veličine diska. A posle prolaska trenutka jesenje ravnodnevice (21. septebra; u to vreme tačka događaja dospeva tačno na istok) kretanje se ponovo usporava, da bi se sasvim zaustavilo početkom zime, 21. decembra: nastupa zimska Sunčeva prekretnica (suncostoj). Odatle kretanje ponovo kreće prema severu i do proleća stiže do tačke istoka… Tako je bilo i tako će biti uvek.

Strogo ponavljanje tog procesa zapazili su drevni astronomi i, štono kažu, naoružali se tim znanjem. Tačke letnjeg (na severoistoku) i zimskog (na jugoistoku) suncostoja imale su zbog svoje stroge fiksiranosti veliki praktičan značaj. Pre svega – za tačnu orijentaciju u prostoru. U starogrčkom jeziku čak su postojali geografski termini za označavanje smera ka letnjem izlasku sunca i ka zimskom izlasku sunca.

Važnosti krajnjih tačaka događaja doprinosi i potreba za tačnim kalendarom. Stvar je u tome što su drevnim astronomima posmatranja događaja na obzorju predstavljala jedini realan i dostupan način određivanja trajanja godine. Čak su im i za uvođenje kalendara sa dnevnom tačnošću bile potrebne prihorizontne opservatorije koje omogućavaju da se sa krajnjom tačnošću golim okom fiksiraju astronomski značajni događaji.

Broj astronomski značajnih događaja vezanih za posmatranje Sunca koji se jasno fiksiraju nije veliki – ima ih svega četiri: dve krajnje godišnje tačke sunčevog izlaska i dve – zalaska. Svega četiri tačke za sav protok vremena u trajanju od čitave godine dana. U ritmu samog života bilo je i nekih drugih značajnih međa. Recimo, tačke ravnodnevica: one su u praktičnom životu verovatno čak bile primetnije od tačaka suncostoja pošto su fiksirale početak i kraj biološki produktivne sezone u severnoj Evroaziji. Zato je pažnju drevnih astronoma sasvim zakonomerno privlačilo i drugo svetilo.

Mesec se kreće nebom (sa stanovišta zemaljskog posmatrača) dvanaest puta brže od Sunca. Ali, to je složenije kretanje. «Lov na Mesec» – to je po svoj prilici bila najzanimljivija i najuzbudljivija zanimacija u istoriji astronomije. Dokučiti red i zakonomernu lepotu u njegovim dnevnim izlascima i zalascima nije ni najmanje jednostavno – njegovo kretanje neupućenima izgleda nepredvidivo i na mahove. Ipak su u prihorizontnim opservatorijama od pamtiveka umeli da odgonetaju zečje vrludanje Lune – gospodarice noći.

Prvo što pritom treba učiniti je – priznati da je za posmatranje mesečevih događaja najpogodnija faza uštapa. Drugo: od svih uštapa treba odabrati samo one koji slede neposredno posle značajnih događaja Sunca, što je neophodno radi dovođenja u međusobni odnos dvaju kalendara – mesečevog i sunčevog, u jedinstvenom toku realnog vremena. Jedan od najtežih problema kod posmatranja Meseca je u tome što se uštap krajnje retko poklapa sa vremenom pojavljivanja svetila nad obzorjem: to se obično dešava kada on ili još nije izašao, ili se već nalazi prilično visoko na nebu. Obično je nemoguće neposrednim posmatranjem fiksirati tačku izlaska Meseca na samoj liniji obzorja, te se za njeno pronalaženje razvijaju različite posredne metode. Ipak, recimo da smo se već naučili da to činimo. Onda dugotrajno posmatranje (po jedan događaj mesečno, a važni – četiri puta godišnje) omogućava otkrivanje zakona kretanja mesečevih događaja linijom obzorja. I evo tih zakona.

Prvi: uštapi koji se vremenski približavaju trenutku letnjeg suncostoja posmatraju se blizu tačke zimskog suncostoja i obrnuto. E, to «obrnuto» možemo uzeti za osnovno pravilo u međusobnim odnosima Sunca i Meseca na našem nebeskom svodu.

Drugi zakon: događaji Meseca iz godine u godinu migriraju u blizini odgovarajućih «obrnutih» tačaka Sunca u uzanom sektoru. Ciklus migracije iznosi oko 19 godina. Kada se događaj zbiva u najsevernijoj tački sektora, onda astronomi govore o «visokom» Mesecu; kada se premešta u najjužniju tačku – govore o «niskom» Mesecu. Vremenski interval između niskog i visokog Meseca iznosi preko 9 godina.

Kada su ustanovljene granice i pravila kretanja tačaka Meseca, posmatrači mogu pristupiti «vrhunskom pilotiranju» u tehnologiji prihorizontne astronomije. Posmatranje precesije zahteva uistinu virtuoznu tehniku i juvelirsku tačnost spojene s pedantnom marljivošću.

Rečnici precesiju (kao astronomski pojam) definišu kao polagano kretanje zemljine ose po kružnom konusu. (Slično kretanje izvodi osa žiroskopa ili – za neupućene najočigledniji primer – osa čigre koju zavrtite. Zato se termin «precesija» ne upotrebljava samo u astronomiji). Osa tog konusa je upravna na ravan zemljine orbite, a ugao između ose i linije koja obrazuje konus iznosi 23 stepena 27 minuta. Tačka prolećne ravnodnevice se usled precesije pomera po ekliptici u susret prividnom godišnjem kretanju Sunca, prelazeći 50,27 sekundi godišnje; pritom se pomera pol sveta među zvezdama te se ekvatorijalne koordinate zvezda neprestano menjaju. Teoretski pomeranje treba da iznosi 1,21 stepen za pet hiljada godina; to jest manje od 1,6 minuta za 100 godina. To znači da astronom odan svom pozivu tokom četrdeset godina neprekidnih i skrupuloznih posmatranja (zar je moguć duži rok posmatranja u granicama jednog ljudskog života?) može zapaziti precesiju od svega pola minuta! Istovremeno se otkriva nepokretnost tačaka i sektora ravnodnevica.

Čitaocu dalekom od astronomskih briga teško da išta govore ti stepeni, minuti, sekunde, tim pre izraženi u brojkama sa decimalnim razlomcima. Najverovatnije da mu nikada neće zatrebati u sređivanju njegovih praktičnih poslova, a ni autoru više ovde neće zatrebati za obrazlaganje bilo kakvih zaključaka. Ali, mislim da ih je ipak vredelo navesti makar samo radi toga da se pokaže koliko je istančane moći zapažanja, oštroumnosti, snalažljivosti, marljivosti, sposobnosti za prostornu uobrazilju i opsežna uopštavanja bilo potrebno drevnim astronomima za uspešno korišćenje mogućnosti prihorizontne opservatorije.

Još ću dodati, više ne pribegavajući dodatnoj argumentaciji, da je takvom astronomu tokom godine bilo dato (samom mehanikom nebeskih tela) 18 astronomski i kalendarski značajnih događaja (može se reći drugačije: strogo fiksiranih polaznih tačaka s kojima je mogao povezati druga svoja posmatranja) – devet izlazaka i devet zalazaka. Po tri događaja u svakoj grupi od devet tiču se Sunca i šest – Meseca (tri – «visokog» i tri – «niskog»). Eto, takva je to «tablica Mendeljejeva» ili, bolje, astronomska «azbuka» u kojoj, uzgred, svaki takav događaj ima svoju simvoličku oznaku. Ali, nema potrebe da se ovde toliko udubljujemo.

Astroarheologija je prikupila mnoštvo činjenica koje svedoče o tome da su tokom čitave drevne istorije, počev od paleolita, različiti narodi Zemlje gradili prihorizontne opservatorije za posmatranje izlazaka i zalazaka svetila. Samo što su one obično bile krajnje jednostavne: opservatorija se podešavala samo na jedan značajan događaj (od njih osamnaest!). Dosad nam je bio poznat samo jedan slučaj korišćenja nekolikih događaja na jednom posmatračkom «instrumentu». Taj slučaj se zove Stounhendž.

Arkaim je znatno više klase!

Arkaim kao astronomski instrument

Da bi prihorizontna opservatorija u principu mogla poslužiti kao instrument za astronomska posmatranja za koja je i stvorena, mora imati tri sastavna elementa: radno mesto posmatrača (RMP), bliži vizir (BV) i dalji vizir (DV).

Bez daljeg vizira na obzorju ne može se postići potrebna tačnost. Kao takav vizir može poslužiti ma koja prirodna ili veštačka pojedinost predela, koja jasno fiksira tačku događaja i ne dozvoljava da se ona pritom pobrka s nekom drugom tačkom obzorja. To može biti vrh planine ili brda, izdvojena stena, veliki kamen. Takođe se može postaviti veliki stub, naslagati veštačko kameno brdašce, napraviti proseka u šumi ili, obrnuto, posaditi drvo na ogoljenom obzorju, može se nasuti kurgan (humka nad drevnim grobovima) – pa onda arheolozi pomisle da je to grob i krenu s iskopavanjem, uzaludno tražeći grobnu komoru… Svašta se može. No, uzgred, na obzorju Stounhendža nisu otkriveni objekti za koje bi se jednoznačno moglo reći da su dalji viziri, ali ipak mnogima ta okolnost nije smetala da u spomeniku prepoznaju prihorizontnu opservatoriju.

Sa bližim vizirom je jednostavnije: on se postavlja na svega nekoliko desetina metara od posmatrača, i ako je «s mozgom» napravljen, lako se prepozna. I neki drugi deo konstrukcije može istovremeno služiti kao vizir. Ali, tu je važno drugo: da se radni (gornji) deo vizira s tačke gledišta posmatrača podudari s linijom obzorja na kojoj se nalazi dalji vizir.

Što se tiče radnog mesta posmatrača, zahtev u vezi njega je najprostiji: ono mora omogućavati pouzdano fiksiranje položaja posmatrača – pogotovo njegove glave, čak, možda, oka – u trenutku posmatranja. I – nikakvih više premudrosti.

Situacija u celini jako podseća na ciljanje iz puške: nišan s kundakom su radno mesto posmatrača (RMP), mušica je bliži vizir (BV), cilj je dalji vizir (DV).

Terenska arheoastronomija obično rešava dva zadatka: astronomski – izračunavanje azimuta i njegove ispravke (najmanje sedam) – i arheološki: otkrivanje i verifikovanje delova «uređaja» – vizira i RMP.

Primer Stounhendža stvara presedan: na njegovom primeru vidimo da su drevni astronomi mogli postavljati opservatorije za posmatranje nekolikih događaja s jednog mesta. Takođe se otkriva da se «instrument», uglavnom razumljiv, oprema i čitavim nizom pojedinosti čija nam je namena sve dosad ostajala nepoznata, dok smo sada u mogućnosti da potražimo odgonetke na Arkaimu.

Stounhendž – Arkaim: dva oličenja istog načela

Najupadljiviji deo konstrukcije Stounhendža je kromleh – svojevrsna «ograda od kolja» sačinjena od kamenih monolita-gorostasa postavljenih u krug. Istraživaču spomenika Džeraldu Hokinsu pošlo je za rukom da na kromlehu Stounhendža «okupi» 15 značajnih događaja (od 18 mogućih). Međutim, nijedan od njih pritom ne može biti predstavljen sa tačnošću do jednog lučnog minuta. U najboljem slučaju se radi o desetinama minuta, pošto nema daljih vizira.

Po Hokinsu, radnih mesta ima 10, bližih vizira 12 (kao viziri se u nizu slučajeva koriste i suprotna radna mesta). Sve u svemu 22 elementa, što omogućava posmatranje 15 događaja. To je vrlo racionalno i ekonomično rešenje, pošto su prihorizontne opservatorije obično postavljane za posmatranje jednog događaja i za to su svakoj od njih bila potrebna tri elementa.

Konstrukcija Arkaima je takva da se tu posmatranja obzorja mogu vršiti samo sa zidina unutrašnjeg kruga na kojima treba postaviti i RMP i BV, jer su zidine spoljnog kruga s gornje ivice branič-kule znatno niže od obzorja. Tu smo otkrili četiri RMP i osam BV, kao i 18 DV, ali su svi oni tako racionalno uklopljeni da je navedeni broj elemenata dovoljan za posmatranje svih 18 značajnih događaja!

Da ne poveruješ!

Ipak, na našoj planeti postoji nekoliko građevina koje su dovele u ćorsokak savremenu nauku: egipatske piramide, gigantski crteži u pustinji Naska, Stounhendž u Engleskoj, Kaleniš u Škotskoj, Zorac-Kar u Jermeniji i, sva je prilika, naš Arkaim…

Teško je objasniti zašto su i na koji način naši preci podigli te zadivljujuće građevine. Ali se to ne sme ignorisati. Američki istraživač Džerald Hokins tvrdi da je za izgradnju Stounhendža trebalo najmanje 1,5 miliona ljudi-dana; to je ogroman, prosto neizmeran utrošak snage. Zašto? Šta će Arkaim – najveća i, kako pokazuje K.K. Bistruškin, najsavršenija prihorizontna opservatorija – primitivnim, poludivljim, kako se uobičajeno smatra, ljudima koji su pre bezmalo pet hiljada godina živeli u južnouralskim stepama?

Ma šta Stounhendž i Arkaim – i dan-danas ne možemo da prokljuvimo dolmene: naizgled najprostije građevine, poput nekakve bedne kamene kućice za ptice. A međutim, oni su neizostavno astronomski značajno orijentisani i u suštini predstavljaju najstarije kalendare čovečanstva.

Pa, možda mi onda ne ocenjujemo baš najobjektivnije daleku prošlost čovečanstva? Možda, opijeni svešću o sopstvenoj civilizovanosti (da nije tobožnja?) i velikim znanjima (da nisu prividna?), preuveličavamo stepen njihove «primitivnosti»? A šta ako naši preci nisu bili primitivniji od nas, već su jednostavno živeli drugačije, po nama nezpoznatim zakonima? A šta ako je u pravu K.K. Bistruškin kada tvrdi da je Arkaim veći od nas, i ako hoćemo da ga shvatimo, moramo uspeti da se uspnemo do njegovih vrhova?

M. Nikulina

ARKAIM – DREVNA OPSERVATORIJA NA URALU Arkaim je otkriven u leto 1987. godine, a teritorija spomenika je već 1991. godine proglašena zabranom (sa statusom filijale Iljmenskog nacionalnog parka). Kako god okreneš – jučerašnja senzacija. Međutim, zanimanje za njega ne jenjava, već se štaviše bezuslovno širi: tragom arheologa, istoričara i etnografa krenuli su ekstrasensi, proroci, hodočasnici, članovi raznih verskih sekti, ljudi koji žude za isceljenjem i prosvetljenjem – rečju, svi oni koji žele da lično vide To Mesto…
Već su se pojavili članci – strogo naučni i naučnopopularni, snimljen je film (istina, to su učinili Francuzi); sa referatima o Arkaimu nastupaju naučnici na ozbiljnim i uglednim konferencijama. Najzad je izašla i prva knjiga (Arkaim. Istraživanja. Traganja. Otkrića. – Čeljabinsk, 1995); oni koji su prvi otkrili, prvi istraživali, rečju, najupućeniji stručnjaci su ispričali, obraćajući se ne samo kolegama-naučnicima, već i najširoj publici («Naučnopopularna serija» – piše na naslovnoj strani) sve ono što su i sami do tog trenutka uspeli da verodostojno saznaju o južnouralskom arheološkom čudu. Na žalost, tiraž je uvredljivo mali: zamislite samo kako će se brzo rasprodati 5.000 primeraka, kad Arkaim svakog leta prima po 3-4.000 posetilaca. Koliko ih je tamo već boravilo, koliko njih tek smišlja maršutu! Pa i neka je tiraž mali, ali je šteta koliko malo su naučnici uspeli da saopšte čitaocima. Ipak ne bih da im bilo šta prebacim: iznenadan proboj kroz nezamislive slojeve vekova u nepoznati i neočekivano složeno ustrojeni svet podstiče novinare na senzacionalizam, ali ozbiljne istraživače primorava na oprezno iznošenje sudova. A međutim, javno mnenje je već raspaljeno: ta zapravo smo svi mi postali svedoci najređeg čuda! I to ne u nekakvoj tamo egzotičnoj Mikroneziji, ne usred biblijskog kamenja Bliskog Istoka, ne u tropskim šumama Južne Amerike, već je bukvalno kod kuće, pred nosom, u Čeljabinskoj oblasti otkrivena «Zemlja gradova» – ostatak jedne od najstarijih civilizacija čovečanstva: originalne građevine koje ne liče ni na šta uobičajeno, moćne zidine, složene odbrambene konstrukcije, topioničke peći, zanatske radionice, jasan sistem komunikacija… Sada se već priznaje: tu je praotadžbina drevnih Arijevaca koju su naučnici tako dugo tražili na opširnoj teritoriji od podunavskih stepa do Irtiša; tu je na razmeđu III – II milenijuma pre n.e. došlo do podele Arijevaca na dve grane – indoiransku i iransku, što su lingvisti već odavno ustanovili… A poneki među naučnicima toliko uzdržanim u pretpostavkama već ta mesta proglašavaju otadžbinom Zaratustre, stvaraoca svetih himni «Aveste», podjednako legendarnog kao Buda ili Muhamed. Kako vam to zvuči: Zaratustra je žitelj Urala, naš zemljak?! Ali ako zauzdamo uobrazilju i smirimo osećanja, čak i tada južnouralsko otkriće arheologa graniči sa čudom. Ta to je jedno od onih otkrića koja naučnike primoravaju na preispitivanje desetlećima – ako ne i vekovima – uspostavljanog sistema pogleda na opširnu i svetonazorno važnu oblast istraživanja. Pojava Arkaima navela je istoričare da promene predstavu o bronzanom dobu na teritoriji Uralsko-Kazahstanskih stepa. Sada već ispada da to nije bio zapećak sveta koji tek ulazi u epohu civilizacije: visoki stupanj razvoja metalurgije obezbeđivao je tom regionu veoma istaknuto mesto u kulturnom prostoru koji se proteže od Sredozemlja sve do sadašnjeg Kazahstana i Srednje Azije. I pojedini istovrsni metalni predmeti čudesne izrade, pronalaženi čas negde na obali Egejskog mora, čas na Južnom Uralu, kao svedočanstva opsežnosti prostora obuhvaćenog kulturnim vezama, kako se ispostavlja, skitali su se karavanskim putevima «odavde tamo», a ne «odande ovamo» kako se oduvek smatralo… Očito je izlišno dokazivati važnost ispravne predstave o usmerenosti takvih tokova ne samo za zadovoljavanje lokalpatriotskih ambicija. Do sličnih otkrića dolazi uistinu retko – možda jednom u stoleću. Vredi pretpostaviti da takva otkrića nisu slučajna, da samo vreme radi za njih – kao da iščekivanje u ljudima narasta do određenog roka. Kako inače objasniti samu činjenicu pojave i spasavanja Arkaima? Ta, on se vrlo dobro vidi na snimcima iz aviona načinjenim znatno pre godine otkrića. Potom je izrečena pretpostavka da je poglede stručnjaka izgleda skretala sama odlična očuvanost drevnog spomenika: reklo bi se da tako jasni geometrijski oblici moraju biti sasvim savremenog porekla. Kakvog? U našoj zemlji gde je štošta strogo poverljivo nekako nije bilo uobičajeno postavljati slična škakljiva pitanja. Kao čudo izgleda i spasavanje Arkaima – sličan slučaj teško da je igde zabeležen tokom čitave sovjetske istorije. Ta, spomenik je bio osuđen na smrt – tako su o njemu saopštavala javna glasila. Našao se u zoni budućeg akumulacionog jezera. Štaviše, u trenutku kada su ga arheolozi otkrili, u najvišim kabinetima su već bili potpisani odgovarajući crteži i nalozi – već su punom parom izvođeni građevinski radovi, već je bilo potrošeno mnogo novca. Već je bio podignut potporni nasip; preostalo je samo da se naspe kratak spojni deo – i prolećni povodanj ne bi ostavio ni traga od Arkaima. Radilo se o mesecima, ako ne i o nedeljama, i izgledalo je da nema te snage na svetu koja je u stanju da zakoči glomazan zamajac «planske privrede». Čudo je ipak bilo rukotvoreno. Mnogi se još sećaju kako su u zaštitu «uralske Troje» (ispostavilo se da je takvo poređenje pre laskavo za Troju) ustali naučnici, novinari, mnogi stvaraoci. Borba za spasavanje Arkaima vremenski se poklopila sa krstaškim ratom protiv činovničko-birokratske samovolje sovjetskog sistema kome je duša već bila u nosu, što je i pomoglo. Evo kakva su pisma tada stizala u redakciju lista «Nauka Urala» gde je u to doba bio sverdlovski štab kampanje spasavanja spomenika: «Uralsko odeljenje Akademije nauka mora odlučno postaviti pitanje, čak do napuštanja Akademije nauka u slučaju da se Arkaim ne zaštiti»; «Dokle će više činovnici odlučivati šta narodu treba a šta ne. Ministarstvu vodoprivrede Arkaim nije potreban. Potreban je nama»; «Ako spasavanje Arkaima ne uspe, ideja socijalizma će se za mene konačno srušiti». Ideja se ipak srušila, ali je Arkaim opstao… Ipak, budimo pravični: u spomenutom zborniku «Arkaim. Istraživanja. Traganja. Otkrića» prikupljeni su prilično bogati podaci – i o samom spomeniku kakav se otkrio arheolozima posle otkopavanja vekovnih slojeva zemlje, i o predmetima materijalne kulture prikupljenim tokom iskopavanja, i o okolnim drevnim gradinama (a takvih je mnogo u Arkaimskoj dolini – protoiranskoj «Zemlji gradova»), i o fizičko-geografskim uslovima zone zabrana, i o posebnosti tamošnjeg bilja (uzgred, i to je predmet dostojan čuđenja), pa čak i o istoriji i svakodnevnom životu okolnih kozaka. Međutim, što se pažljivije udubljuješ u tekstove članaka sakupljenih u tom zborniku, tim više kao da osećaš dah još neotkrivenih tajni, tim više shvataš da se nekakav oreol mistike koji okružuje drevnu gradinu u južnouralskoj stepi ne može objasniti samo oskudnošću podataka procurelih kroz hiljadugodišnje slojeve. Evo šta, na primer, o Arkaimu piše doktor geografskih nauka I.V. Ivanov: «To je grad-tvrđava, grad-radionica livaca gde se proizvodila bronza, to je grad-hram i opservatorija, gde su verovatno izvođena za to doba složena astronomska posmatranja. Ovo poslednje zahteva još ubedljivije dokaze i utemeljenje». U vezi opservatorije (zvezdare) – to nije spekulativna pretpostavka. Astroarheolog Konstantin Konstantinovič Bistruškin je tokom dve sezone (1990. i 1991. godine) vršio istraživanja na Arkaimu, koja su se delimično uklopila u opšti plan arheoloških radova – omogućavajući preciziranje nekih pojedinosti terenske dokumentacije o iskopavanjima, a delimično su sledila usmerenje njegovih sopstvenih naučnih interesovanja. Prve rezultate posmatranja i merenja uopštio je i referisao na vrlo uglednim skupovima stručnjaka: na astronomskom seminaru u Pulkovskoj opservatoriji, u lenjingradskoj filijali Instituta istorije prirodnih nauka i tehnike, u Institutu teoretske astronomije, u Astronomsko-Geodetskom društvu, kao i u Institutu «P.K. Šternberg» u Moskvi i Sverdlovskoj opservatoriji. Astronomi su u svim slučajevima rezultate rada K.K. Bistruškina primili sa velikim zanimanjem i vrlo pozitivno ocenili. A kakvi su glavni rezultati? Pre nego što pređem na to, navešću reči naučnika kome s pravom pripada čast prvog pronalazača spomenika – arheologa Genadija Borisoviča Zdanoviča: «… Arkaim zamišljam kao izuzetno ubedljiv primer sinkretizma u dalekoj prošlosti, jedinstva i neraščlanjenosti najrazličitijih načela. To je istovremeno i tvrđava, i hram, i zanatski centar, i stambeno naselje». E pa, K.K. Bistruškin tu ocenu ne osporava, već joj dodaje prilično važnu pojedinost: Arkaim je po njemu osim svega ostalog još i priohorizontna opservatorija vrhunske tačnosti, najsloženija od svih za koje čovečanstvo zna. U tom pogledu je uporediv sa Stounhendžom – čuvenom megalitičkom građevinom na Solsberijskoj ravnici u južnoj Engleskoj, u kome je još sredinom XVIII veka naslućena drevna zvezdara; istina, ta slutnja je sasvim ubedljivo argumentovana i široko prihvaćena tek dvesta godina kasnije. Samo što se pokazalo da je Arkaim složeniji od Stounhendža… I još jedna pojedinost: starost Arkaima arheolozi procenjuju na 3.800-3.600 godina; K.K. Bistruškin je na osnovu sopstvene metodike povećava za još čitavih hiljadu godina. Spomenik izuzetno visoke kulture kome je 4.800 godina. Četiri hiljade osamsto godina… Na osnovu materijala sopstvenih istraživanja K.K. Bistruškin je napisao iscrpnu monografiju – tema to zaslužuje – međutim, ona još nije ugledala svetlo dana. Zamolili smo Konstantina Konstantinoviča da nam o svom neverovatnom otkriću ispriča na stranicama «Urala» – njegov članak se navodi niže. Međutim, imajući u vidu da literatura o Arkaimu – pogotovo ona popularna, dostupna nestručnjacima – još nije bogata tako da mnogi čitaoci, čak i ako su načuli za jedinstveni spomenik, imaju sasvim maglovitu predstavu o njegovoj konstrukciji, kao i to da je specijalna metodika, koju je naučnik u svojim istraživanjima koristio, vrlo daleka od vidokruga naših uobičajenih predstava – odlučili smo da uz saglasnost autora objavljivanje propratimo makar najnužnijim pojašnjenjima. Ali ona neće biti izdvojena ispod teksta, pošto bi kao takva, neminovno katkad poduža, remetila celovitost poimanja, već će biti ugrađena u siže.
Konstrukcije
U iskopinama Arkaima nisu pronađene dragocenosti, remek-dela drevne umetnosti, neznana pismenost, atomski reaktor ili svemirski brod. Samo krhotine keramičkog posuđa, kosti domaćih i divljih životinja, izretka kameno oruđe i sasvim retko – bronzano. No, čak i tih običnih stvari na Arkaimu ima vrlo malo. Kolekcija «artefakata» je toliko oskudna i bezizražajna da se od nje ne može sačiniti čak ni pristojna muzejska zbirka.
Sada, osam godina posle otkrića, sasvim je jasno da je glavnu vrednost uznemirenih ruševina predstavljala, a po svemu sudeći tako će i ostati, KONSTRUKCIJA građevine. Istraživanje nacrta konstrukcije otkrilo je u njoj složenu i tačnu geometriju. Na Arkaimu je meren takozvani reljef kopna – ono što se može smatrati za temelj čitave građevine. Uostalom, temelja u strogom smislu reči tu uopšte nema: konstrukcija se držala na nosećim stubovima i pravougaonim kosturima od balvana. Međutim, i takva građevinska tehnologija pretpostavlja «nulti ciklus», to jest iskopavanje građevinske jame za prostorije i oblikovanje ivica nasipa kao osnove za buduće zidove. Te su ivice i merene: upravo one čine obrise nacrta građevine i predstavljaju najprimetniji i najizrazitiji rezultat iskopavanja. Temelji zidova su po pravilu spojeni s nizovima nosećih stubova – u iskopini su predstavljeni jamama od stubova. Da bismo zamislili iskop u celini, tim ivicama nasipa treba dodati jame i bunare u središnjem delu prostorija koje su tu nekada davno postojale, i opkope oko većih delova građevine. I to je zapravo sve. Ostale elemente ogromne konstrukcije maltene sasvim je uništio prvo požar, potom voda, vetrovi, samo vreme… Naravno da reljef kopna daje samo neznatnu predstavu o konstrukciji u celini. Građevina se razvijala u visinu, imala je neprekidne zidove i strop, galerije, kolovoze, nadzidani sprat i visoke drvene kule. Rekonstrukcija njenih pojedinosti već je započeta, i mislim da će njeni rezultati biti zanimljivi i upečatljivi…Arheolozi zapravo već danas imaju prilično potpunu predstavu o tome kako je naselje u dolini Arkaim izgledalo u doba sv

Arkaim - drevna opservatorija

Trackback URL

Leave a Reply

One Response to Arkaim - drevna opservatorija