amethyst

Kad ću biti stara nosit ću ljubičasto
S crvenim šeširom koji mi ne stoji
I potrošit ću svoju penziju na konjak i ljetne rukavice
I satenske sandale – i reći ću da nemamo novaca za maslac.
Kad ću biti umorna sjest ću na rub pločnika
I jesti sve što nude u dućanima i pritiskat ću alarmna zvonca
I udarat ću štapom po javnim ogradama
I nadoknaditi trijeznost svoje mladosti
Hodat ću po kiši u papučama
I brati cvijeće u vrtovima drugih ljudi
I naučit ću pljuvati.

Tad ću moći nositi odurne košulje i biti debela
I pojesti tri funte kobasica u mahu
Ili jesti samo krastavce s kruhom cijeli tjedan
I zgrtati olovke i podmetače za pivo i druge stvari u kutijama.

Ali sad trebamo suhu odjeću
I trebamo plaćati stanarinu i ne smijemo psovati na ulici
I trebamo dati dobar primjer djeci
Trebamo pozivati prijatelje na večeru i trebamo čitati novine.

Ali možda bih već sada mogla malo vježbati?
Da ljudi koji me poznaju ne budu previše šokirani i iznenađeni
Kad iznenada postanem stara i počnem nositi ljubičastoJenny Jozeph

 

 sto me podseti....

svako zensko sa 3 godine: Pogleda se i vidi kraljicu.

                      8 godina: pogleda se i vidi pepeljugu.

                      15 godina: pogleda se i vidi ruznu sestru

                 sa 20 godina: pogleda se i vidi: predebela/ premrsava, preravno / prekovrdzavo, ali odluci da izadje u svakom slucaju.....

                 sa 30 godina: pogleda se i vidi : predebela / premrsava, preravno / prekovrdzavo..ali nema vremena da ispravlja vec izlazi...

                 sa 40 godina: pogleda se i kaze "cista sam" i izlazi

                 sa 50 godina: pogleda i kaze: "to sam ja" i izlazi gde god je dan odnese...

                  sa 60 godina: priseca se svih koji vise ne mogu da se pogledaju  izlazi i osvaja svet...

                  sa 70 godina: pogleda se i vidi mudros, veselje i sposobnost, izlazi i osvaja svet...

                  sa 80 godina: nema vremena za gledanje, stavlja crveni sesir, izlazi i uziva u zivotu....

 

 

                       

Mene ne zanima kako zaradjujes za zivot.

 

Ja zelim da znam za cim zudis i da li se usudjujes da sanjas o tome, da ispunis ceznju svoga srca.

Mene ne zanima koliko godina imas.

Ja zelim da znam da li ces rizikovati da ispadnes budala zbog ljubavi, zbog snova, zbog avanture koja se zove biti ziv.

Mene ne zanima koje planete zakriljuju tvoj mesec.

 

Ja zelim da znam da li si dodirnuo srediste sopstvene tuge, da li su te

otvorile izdaje zivota ili si se skvrcio i zatvorio iz straha od daljeg

bola!

Zelim da znam mozes li sedeti sa bolom, sa bolom mojim ili

svojim, ne meskoljeci se da ga prikrijes ili umanjis, ili zatres.

 

Zelim da znam mozes li drugovati sa radoscu, sa radoscu mojom ili svojom;

mozes li se prepustiti divljem plesu i dopustiti da te zanos preplavi

do samih vrhova prstiju i ne upozoravati nas da budemo pazljivi, da

budemo realisticni, niti da se setimo svojih ljudskih ogranicenja.

Mene ne zanima da li je prica koju mi kazujes iskrena.

 

Ja zelim da znam mozes li razocarati druge da bi bio iskren prema samom sebi;

mozes li

podneti optuzbu izdaje i ne izdati sopstvenu dusu.

Ja zelim da znam mozes li biti veran te stoga dostojan poverenja.

 

Zelim da znam mozes li videti lepotu cak i ako nije lepa svaki dan, i

mozes li crpeti svoj zivot iz Bozjeg prisustva.

Zelim da znam mozes li

ziveti sa promasajem, sa promasajem mojim i svojim, i jos uvek stajati

na rubu jezera i srebrnkastoj mesecini uzvikivati "DA!"

 

Mene ne zanima gde zivis i koliko para imas.

Ja zelim da znam mozes li se dici posle noci bola i ocaja, iscrpljen, satrt do srzi, i uraditi ono sto se mora uraditi za decu.

Mene ne zanima ko si ti ni kako si se obreo ovde.

 

Ja zelim da znam hoces li stati u srediste ognja zajedno sa mnom i ne ustuknuti.

 

 

Mene ne zanima gde ili sta ili kod koga si ucio.

 

Ja zelim da znam sta je to sto te drzi iznutra kad sve drugo otpadne.

Ja zelim da znam mozes li biti sam sa sobom; i da li zaista volis drustvo u kome se nadjes u praznim trenucima."

U selo ću da idem od vrata do vrata

u šarene suknje i sa bose noge, 

sa dukat na čelo i sa lažljiv jezik

u karte da gatam u dlan da gledam

sa ovo moje  urokljivo  oko

sa ovu moju cigansku pamet

sa jezik što laže  na devet strana

sa pogled što vidi iza devet brava

sa srce u mene što zna za jade

mene da čitam - svakoj da kažem

ista je ljubav i isti čemer,

u svaku ženu ista je muka:

žalost za nekog ko je sa drugu

tuga za  život sa prazno srce

suza za taki nikaki  život.

 

Ima da lažem sa reč  na usta

sa jad u moje žensko srce:

ima da kažem da će joj doći

preko sedam gora i sedam mora 

sa sedam suza u svako oko

za ruku da je uzme u svet da je vodi

u jednu taku  lepu zemlju

di nema da misli za ovu kuću

di nema  tuga za njenu decu...

Daću joj travku i crven konac

pod jastuk da meće njega da sanja

u  san da ga gleda na javu da čeka.

Neću da kažem da će da sanja

odsad  do kraj na tužni život

sa sebe da se bori i svoje srce

sa mater i ženu u svoju dušu,

neću da kažem da mi je sestra..

Ej , Devla , Devla ,

da nisam mati...

da nisam žena...

da nisam živa.

Jednog dana, pojavio se maleni otvor na čahuri. Čovek je sedeo i gledao kako se leptir nekoliko sati muči da bi izvukao svoje slabašno telo kroz taj maleni otvor. Onda je leptir stao.

Zato je čovek odlučio da pomogne leptiru: uzeo je makaze i razrezao čahuru. Leptir je s lakoćom izašao.

Čovek je nastavio da posmatra leptira, očekujući da će se svakog trenutka krila otvoriti, povećati i raširiti, kako bi podržala leptirovo telo i osnažila ga. Međutim ništa se nije dogodilo.

Leptir je ceo svoj život proveo puzeći okolo sa slabašnim telom i nerazvijenim krilima. Nikada nije poleteo.

Čovek uprkos svojoj ljubaznosti i dobrim namerama, nije razumeo da su poteškoće kroz koje je leptir morao proći, izlazeći iz čahure, potrebne, kako bi krv iz tela leptira potekla u krila i kada se oslobodi čahure da bude spreman da poleti.

Ponekad su poteškoće upravo ono što nam treba u životu. Nikada ne bi postali onoliko snažni koliko možemo biti. Nikada ne bi mogli leteti....

Na jednom dalekom usamljenom ostrvu usred okeana ziveli su lepo i u slozi Ljubav, Bogatstvo, Tuga, Sujeta i Znanje. Ziveli su mirno na tom ostrvu daleko od svih svetskih briga i dogadjanja. Ali nakon mnogo vekova primetili su da njihovo ostrvo polako pa sve brze i izvesnije nestaje. Vrlo brzo shvatili su da ostrvo ubrzano tone. Uznemireni, oni spakuju svoje stvari i krenu polako da napustaju svoje lepo, carobno, ali tonuce ostrvo, koje im je vekovima pruzalo srecu. Jedino Ljubav, postojana po prirodi, resi da ostane. Jedino je ona verovala i nadala se da je sve to privremeno i da ce doci bolji dani kada ce sve biti lepo i veselo kao nekada. Medjutim vremenom i Ljubav shvati da nema nade i da mora i ona da napusti svoj dom. Spakuje lepo ono malo stvari i puno uspomena sa sobom, ali ... sad vise nema nacina da sa ostrva ode. Svi camci, brodovi i splavovi vec otplovili, a za pravljenje novih vise vremena nema. Pocne ona da doziva upomoc.
Nekako u to vreme put tuda nanese Bogatstvo. Ljubav se obraduje srecnoj slucajnosti i zamoli Bogatstvo:
- Primi me, molim te na svoju jahtu. Ostrvo tone. Udavicu se.
Bogatstvo je pogleda ispod oka pa kaze:
- Izvini, ali moj camac je pun zlata i dragog kamenja. Nema mesta jos i za tebe, Ljubavi. Ako i ti budes usla bojim se potonucemo.
I ode... Ljubav vec pocinje da hvata panika. Ostrvo je sve manje. Voda je sve blize. U panici, ljubav i dalje doziva u pomoc. Uto, tuda na svom splavu naidje Tuga. Ljubav se obraduje starom prijatelju:
- Tugo, molim te, spasi me. Potonucu zajedno sa ovim nasim ostrvcetom. Bila bi steta da svet ostane bez ljubavi.
- Zao mi je, Ljubavi, odgovori tuga. - Toliko sam tuzna da ne mogu da te povedem sa sobom. Zelim da budem sama.
I ostavi Ljubav daleko iza sebe. Na ostrvu Ljubav vec hvata ocaj. Ne vidi nacina da se spase iz nezgodne situacije u kojoj se nasla i to zato sto je verovala u bolje sutra. Medjutim, tracak nade, ili je mozda u pitanju vera jos uvek, je nagoni da i dalje doziva u pomoc. Njena dozivanja privuku paznju Sujete koja je tuda slucajno prolazila.
- Povedi me sa sobom - zamoli Ljubav Sujetu - pogresila sam sto sam verovala. Sada sam ostala zaglavljena ovde. Ti si mi jedina nada.
Sujeta na to odgovori:
- Ne dolazi u obzir! Vidi kakva si prljava i mokra, hoces da mi pokvasis camac?! Sama si kriva! Sad snosi posledice. Lepo sam ti govorila da odes dok se jos moglo..
..i jos uvredjena ode i ostavi Ljubav sa njenom tuznom sudbinom. Izgubivsi i poslednju nadu, Ljubav se predala sudbini. Sela je na jedini nepotopljeni kamen sto je ostao od njihovog, nekad velikog i divnog, ostrva i cekala da i on nestane ispod vode i sa sobom odnese i nju. U to, niotkuda, pojavi se neki stranac u camcu. Stranac pridje sasvim blizu i pruzi ruku Ljubavi. Ona udje u camac i on je preveze na susedno ostrvo. Tu je Ljubav izasla iz camca, zahvalila se i posla dalje. Tek par metara dalje shvatila je da ona ne zna ko ju je, zapravo, spasio. Okrenula se i dotrcala natrag do obale, ali camac sa strancem vec se izgubio na horizontu. Tad je Ljubav, tek, primetila Znanje kako sedi na obali. Prisla je i upitala:
- Reci mi, Znanje, ko je stranac koji me je spasao sigurne smrti?
Znanje je pogleda, nasmesi se pa joj rece:
- Kako, zar ti ne znas? To je bilo Vreme.
- Vreme? - zbunjeno upita Ljubav.
- Da, Vreme - odgovori Znanje. - Jer, jedino je Vreme sposobno da spozna koliko je Ljubav velika