amethyst

Katanac ću da mećem na moja usta

da ti ne kažem koliko te volim:

ko tica nebo,

ko zemlja kišu

ko mati mene , 

ko ja slobodu!

Pred tebe ću da budem ko ladna stena

sa jezik za zube sa srce u pesnicu

u usta ću da mećem mrtvačku vodu,

reč ću da gutam pa nek me davi

ni sa jednu neću nikad da kažem

da mi bez tebe nema život

ko tici  bez nebo,

ko travi bez kišu,

ko materi bez mene

ko meni bez slobodu.

Znam te u tvoju cigansku dušu

prst kad ti dajem čupaš mi ruku,

kad priznam da volim titraš sa mene 

ko vetar sa prašinu na belu džadu

'tećeš da igram na tvoju svirku

tebe da slušam sebe da nemam!

Ako ti priznam ima da me robiš

sa najtvrđe lance-sa moje srce

ima da  ga stisneš u tvoju šaku, 

za pojas da me deneš

za sebe da ne znam!

Neću da kažem kako te volim

pa neka umrem od ovo u mene 

ko crv u voće neka me jede,

nek mi se sušu ruke od želju,

neka izgorem od ovu vatru 

što mi u stomak gore za tebe...

Neću da žalim u raku da legnem

vaku da me pamtiš, vaku da žališ,

na grob da mi dođeš

sa jabuku u ruke sa ponos u srce

što te volila jedna ovaka...

Ej, Devla , Devla,

ne daj da ikad drukčiji bude!

Što si mi doneo kafez sa ticu

da držim pod moju šarenu čergu

i taki debeli lanac od zlato

na vrat da mećem rob da ti budem

sa zlato da me robiš

u kafez da me  čuvaš?

Kaki je život tici u ropstvo

kaka joj voda i kaka 'rana-

svako je zrno u gušu davi

ko mene lebac na moja usta

ako me zarobiš u tvoju narav!

Znaš li da ticu bole duša

(nemoj da misliš da dušu nema-

niko bez dušu ne zna da peva!)

bole je za njeno zeleno gnezdo

tamo u gusto granje u šumu!

Znaš li kako je bolu krila

skupljena u ove rešetke od srebro-

za let pod Sunce sa vetar u perje

za cvrkut pod oblak, sa kljun u kišu!

Kaki je život meni bez slobodu

sa lanci od tudju reč i volju,

sa povez na moje divlje oči,

sa nji' da ne šaram po svet i ljude

ko munja po nebo nad široko polje?

Kako da pevam kako drugi 'oće

kad sam u sebe sva od neki prkos

da pevam i kad mi jauk na život

da plačem uz pesmu kad mi je radost?

Kako da igram što drugi svira

kad je u moje telo nemir

muziku pravi na moje noge

iz sebe kad čujem jedino igram?

Nemoj da robiš ticu u kafez

zbog bol u njena sklopljena krila

nemoj da mene robiš sa zakon-

samo sa slobodu umem da volim

sa jauk da te ljubim

sa pesmu da te gubim

sa inat da živim iz prkos da umrem

tvoja da budem

svoja da ostanem....

U selo ću da idem od vrata do vrata

u šarene suknje i sa bose noge, 

sa dukat na čelo i sa lažljiv jezik

u karte da gatam u dlan da gledam

sa ovo moje  urokljivo  oko

sa ovu moju cigansku pamet

sa jezik što laže  na devet strana

sa pogled što vidi iza devet brava

sa srce u mene što zna za jade

mene da čitam - svakoj da kažem

ista je ljubav i isti čemer,

u svaku ženu ista je muka:

žalost za nekog ko je sa drugu

tuga za  život sa prazno srce

suza za taki nikaki  život.

Ima da lažem sa reč  na usta

sa jad u moje žensko srce:

ima da kažem da će joj doći

preko sedam gora i sedam mora 

sa sedam suza u svako oko

za ruku da je uzme u svet da je vodi

u jednu taku  lepu zemlju

di nema da misli za ovu kuću

di nema  tuga za njenu decu...

Daću joj travku i crven konac

pod jastuk da meće njega da sanja

u  san da ga gleda na javu da čeka.

Neću da kažem da će da sanja

odsad  do kraj na tužni život

sa sebe da se bori i svoje srce

sa mater i ženu u svoju dušu,

neću da kažem da mi je sestra..

Ej , Devla , Devla ,

da nisam mati...

da nisam žena...

da nisam živa.

Jednog dana, pojavio se maleni otvor na čahuri. Čovek je sedeo i gledao kako se leptir nekoliko sati muči da bi izvukao svoje slabašno telo kroz taj maleni otvor. Onda je leptir stao.

Zato je čovek odlučio da pomogne leptiru: uzeo je makaze i razrezao čahuru. Leptir je s lakoćom izašao.

Čovek je nastavio da posmatra leptira, očekujući da će se svakog trenutka krila otvoriti, povećati i raširiti, kako bi podržala leptirovo telo i osnažila ga. Međutim ništa se nije dogodilo.

Leptir je ceo svoj život proveo puzeći okolo sa slabašnim telom i nerazvijenim krilima. Nikada nije poleteo.

Čovek uprkos svojoj ljubaznosti i dobrim namerama, nije razumeo da su poteškoće kroz koje je leptir morao proći, izlazeći iz čahure, potrebne, kako bi krv iz tela leptira potekla u krila i kada se oslobodi čahure da bude spreman da poleti.

Ponekad su poteškoće upravo ono što nam treba u životu. Nikada ne bi postali onoliko snažni koliko možemo biti. Nikada ne bi mogli leteti....